Светски дан поезије широм света празнује се 21. марта. И ђаци наши школе обележили су овај важан дан на веома креативан начин. Многи од њих су својевољно, инспирисани песницима наше књижевности, одлучили да узму чаробно перо у своје ручице и да напишу неки леп стих. У мноштву стихова пристиглих на адресу кабинета српског језика издвојићемо песму наше Валентине Бодирогић из 6-1, која је кроз поезију описала у ком кутку се налазе њене Музе.

Мој кутак
Поточић жубори
из оџака дим се вије,
чује се шкрипање капије.

Из кућица мирише топло млеко,
па нас његов мирис мами
да будемо увек срећни и насмејани.

Бистра роса окитила шарено цвеће,
али ту и тамо цвета и неко дрвеће.

Овај мали кутак,
лепи, божанствени углед краси,
ја вам ово све сад пишем
док седим на тераси.

Мирјана Тарлаћ, наставница српског језика

Рак. Ту страшну реч већина људи везује за смрт. Болест буде, баш као и сама реч, кратка. Хиљаде људи та страшна болест однесе међу анђеле. Можда баш због ње на небу има много анђела који нас посматрају и штите.
Иза те страшне, врло звучне и крупне речи, која је сама по себи кратка, налази се борба, страх, жеља за животом, молитва, очај, безнађе...Све то људи, оковани овом болешћу, вуку за собом. Дугу историју хаоса, попут дугих, тешких ланаца, вуку са собом. Сваким даном се сиви облаци надвијају на њих као киша чији су облаци замаглили живот. Магла, хладна, дугих руку и прстију, грли, стеже до тачке ужаса. Сузе падају, сливају се низ образе здравих. Свака проливена суза представља бисер који затварамо у шкољку и потапамо у океан осећања. Надамо се да нико неће пронаћи те драгоцене бисере. Тама преовладава. Ишчекивање смрти или поновног живота. Храброст је у срцима тужних. Боре се осмехом. Насмејани су. Осмехују се поновном рађању које можда неће дочекати. Иза осмеха се крију бол и сузе. Насмејанима је довољно мало за још један осмех. Њихова срца су напаћена, али чиста.
Познавала сам једну особу која је спадала и даље спада у храбре. Мислила сам да је непобедива, да је ништа не може сломити. Били су јој довољни моји цртежи и наши осмеси. Бол и страх била је скривена иза великог искреног осмеха. Била је весела и када је тужна. Заиста је била несаломива. Али ју је та једна, кратка реч сломила у хиљаду комадића. Прерано ју је однела међу анђеле. Нисам је довољно познавала, била сам мала. Нисам јој помогла, нисам се опростила од ње. Болест ју је отргла од нас. Дуго је патила, а ми то нисмо знали. Није говорила, показивала своју бол. Када смо сазнали, када је изнемогла од борбе, било је прекасно. Отишла је без повратка. Тада сам први пут видела тату како плаче. Та магла и њени хладни, немилосрдни прсти нису је пуштали. Слала сам јој цртеже. Волела је цвеће. Језива болест је посадила још један нежан измучен цвет у земљу. Наше сузе су га залиле. Сунце је пружило своје зраке на њега, дозволило му да живи. Очувала га у сећањима, срцима, под стакленим звоном. Нико не схвата озбиљност та три слова све док их не чује и још горе, не осети. Болест ју је узела, одвела на неко лепше место без страха и бола. Иако је изгубила борбу, и даље је храбра. На свим сликама насмејана. Није је болест уништила, очувала ју је.
Сада, као и хиљаде људи, живи са анђелима. И она је, као и сви ти храбри, насмејани борци, постала анђео који нас штити. Сви они се боре поносно и до самог краја. Сви су и даље насмејани. Они најсрећнији су преживели. Победили су смрт и та три тешка слова. Сви они су јаки, храбри, поносни, уплашени, али се крију иза једног осмеха, једне жеље. Сви они, сви ти борци, мали и велики, живе у нама. Ми смо победили заборав, иако су они изгубили живот. Сви они и даље живе.
П. С. Ово је моја подршка свим женама оболелим од ове тешке болести. Надам се да ћете и ви учините нешто за особу из вашег окружења која болује од рака. Посветите јој време, пажњу, осмех, тренутак...Ја то нисам могла.

Теодора Николин 8-1

Удружење васпитача Војводине, Удружење грађана Менса Србије и Национални центар за таленте организовали су 09. 03. 2018. године у Новом Саду трибину под називом „ Даровити и образовање“.
Трибини су присуствовале учитељице Светлана Живановић, Весна Анастасов и наставница Ивана Лазић.
Предавачиа су били: проф. др Пeтар Вулeковић, неурохирург др Мирјана Николић и др Лада Маринковић, професори струковних студија, Агата Сабо, васпитачица, Урош Петровић, књижевник и мр Прeдраг Ђукић, потпредседник Менсе Србије.
Циљ трибине је био да се са различитих позиција, у оквиру стручне јавности, размотри питање образовања даровитих ученика, проблема са којима се суочавају у свом школовању и развоју, изазови са којима се њихови едукатори срећу, као и да се предложе нека практична решења, произашла из истраживачког рада и праксе. Наглашена је најзначајнија улога родитеља у развоју даровитости деце, а затим и васпитача, наставника и вршњака. Заблуда је да ће даровита деца сама наћи свој пут развоја.
Свакако, најзанимљивији предавач био је Урош Петровић, који је занимљивом причом, помоћу неколико загонетки и загонетног предмета дочарао како децу можемо навести на размишљање и закључивање.
Трибина је оснажила нашу жељу и вољу да наставима да радимо са даровитом децом и доприносимо њиховом даљем развоју.

Светлана Живановић , Весна Анастасов и Ивана Лазић

Као и сваке године, Друштво математичара Србије организовало је такмичења „Мислиша“ и „Кенгур без граница“. Наша школа је и ове године узела учешће у поменутим такмичењима у циљу повећања интересовања деце за математику, тј. природне науке.
Путем овог такмичења развијамо логичко и комбинаторно мишљење, као и примену стеченог математичког знања. На „Мислиши“ (08. 03. 2018) је учествовало укупно 72 ученика, на „Кенгуру без граница“ (15.03.2018) 90 ученика, од 1. до 8. разреда, укључујући и ученике наше подручне школе у Крњешевцима. Ученицима су подељени пригодни поклони. С нестрпљењем очекујемо резултате.

Весна Панић , Невенка Петровић, Гордана Милосављевић